ŠEFŠAUEN – PLAVI GRAD MAROKA

Šefšauen(Chefchaouen) je plavi grad na severozapadu Maroka. Rajski grad. Hiljadu nijansi plave prekrivaju sve: i vaze i klupe, vrata sa zvekirima, naravno i zidove. Kao da se more slilo s nebom i prekrilo sve… I sve je veoma neobično. I odeća žitelja je plava i molitveni tepisi, kandelabri, limene kantice i natpisi. Boju su izabrali sami stanovnici jer je tesno vezana sa njihovim religioznim ubedjenjem. Plava boja se smatra bojom molitvene marame (talita).

U Kazablanku sam stigla avionom iz Rima, prespavala jednu noć i krenula prema Tangeru. Nekada je grad imao medjunarodni status i bio je atraktivan za evropske i američke pisce i umetnike, marginalce i autsajdere. Danas Tanger više nije to pa i nema potrebe za dugo zadržavanje u njemu. Zato sam odmah, sa autobuske stanice, krenula put Šefšauena. Karta je koštala 60 dirhama a vožnja trajala oko 3 sata. Vozili smo se prilično krivudavim putem po obroncima planine Rif. Konačno sam stigla u glavni punkt mog boravka u Maroku. U Šefšauen, tokom mnogih vekova, nisu puštali strance jer se mesto smatralo svetim. Vremena su se izmenila i danas je sve obrnuto. Beskonačni potoci turista se slivaju k njemu. Zato treba biti spreman na to da će boravak narušavati lokalni „pomagači“ sa predlozima da vam pokažu gradić, da vas odvedu u hotel, predlože restoran ili kafić ili ponude hašiš. I da dodam još nekoliko reči na ovo poslednje. Dobro ste pročitali: hašiš. Gradić je na padinama Rifa i poznat je od davnina po plantažama konoplje. Zato hašiš slobodno nude pri svakom susretu a lokalno stanovništvo ga i slobodno puši, sedeći na ulici.

Lepota Šefšauena je uslovljena dvema stvarima: prvo, živopisnim planinskim položajem i drugo, obojen je hiljadama nijansi plave boje. Šetnja po izvijenim uličicama moguća je jedino rano ujutru, kada je gradić već okupan suncem. Ni u koje drugo vreme neće vam biti pravi doživljaj. Ujutru nema trgovaca, ni nemogućih „pomagača“, nema ni prodavaca hašiša ni bezbrojnih turista sa svojim kamerama.
Grad je bio osnovan 1471. godine kao nevelika tvrdjava za zaštitu od Portugalaca. Posle španske rekonkiste u naselje je stiglo mnogo Mavara i Jevreja. Godine 1920, Šefšauen je ušao u sastav španskog Maroka a zemlji je bio potpuno vraćen tek 1956. godine, posle sticanja nezavisnosti.

Nakon šetnje i penjanja po strmim ulicama i već umorna od slikanja medine, sela sam u restoran da ručam. Sve oko mene bilo je plavo: sama ulica, stepenice, stolovi, stolice, jastuci, pepeljara, vaza, čak i prirodno cveće. Uživala sam u čistom vazduhu, odsustvu automobila i u prelepoj panorami. „Tažin“ od jagnjetine mi je serviran u plavoj zemljanoj posudi sa dodatnim priborom, naravno iste boje. Da se ne bih mnogo izdvajala od okoline, obukla sam farmerke i plavu majicu.
A zašto je baš sve plavo? Plava boja se dobijala iz prirodne boje- thalet. Talmud – sveta knjiga Jevreja, opisuje „thalet“ ovako: „To je boja mora, slična boji neba, kao boja Prestola Slave Svevišnjeg“. Plava nit je utkana i u tkaninu od koje se pravi cicit. A cicit je molitveni šal Jevreja, sa otvorom za glavu koji se nosi ispod odeće i ima plave štrafte na krajevima. Verovatno, od asocijacije na nešto božje, nastala je tradicija bojenja u plavo. Šetajuću po nevelikom muzeju u medini može se primetiti da stare fotografije ili tekstovi pominju samo belu i bledo plavu boju. Čini se da ipak u gradu, boje svake godine postaju sve jače. Marokanci farbaju danas kuće ne radi tradicije već radi turista.

Na ulici mi prilazi dečak. Pitam ga koliko ima godina. Prstićima mi pokazuje 6. Traži na francuskom olovku ili žvaku. Dajem mu čokoladicu koju sam imala u tašni. Predlaže, da me „tu blizu“, odvede u fabriku hašiša gde mu rade braća. Pitam, da li zna kome ga braća prodaju. Kaže turistima ili nose, preko obližnjeg Gibraltara, u Španiju. I dodaje, da je hašiš dobar i da paketić nazivaju marokansom čokoladom.
Pre odlaska, kupila sam za uspomenu beli šal sa plavim prugama na krajevima, plavu limenu kanticu za zalivanje cveća i šarene podmetače za čaše sa geometrijskim ornamentima.